Rekreativci

Tri države – 1000 kilometara – pet dana

Ime mu je Branko Bogićević, ali ga svi znaju pod nadimkom Roko. Rođen je 1953. ali mu godine nisu smetale da i ove godine ode na duže putovanje biciklom. Trener je u „Biciklističkom klubu Borac“, mehaničar kada zatreba, ali pre svega veliki zaljubljenik i promoter biciklizma i zdravog načina života. Uvek spreman za vožnju.

Ovo mu je četvrto po redu duže putovanje.
– Prvi put išao jeod Čačka do Splita 1988. godine. u dužini od 1000km.
– 1990.godine išao je do Italije. Čačak – Bar trajektom do Barija i potom Tirenskim morem Napulj, Rim, duž cele obale u dužini od 1700km.
– 1995. godine Čačak – Budimpešta oko 1000km na trku Formule 1. Užas ravnice.

Za sve koji planiraju da krenu na put biciklom ovo je vrlo preporučljiva lektira. O putu, predelima i svemu ostalom pročitajte Rokovo putešestvije.

Kako ste došli na ideju da krenete na putovanje?

Meni ne treba mnogo da se odlučim na tako nešto. Jednostavno negde mi se išlo malo dalje, da malo proputujem, a na žalost sad nemam vizu i dokumenta da idem mnogo dalje i onda ajde da idem gde mogu. Prvobitna solucija bila je da idem za Makedoniju u Ohrid, pa za Albaniju i povratak preko Crne Gore ali… eto nisam… Druga varijanta bila je ova kojom sam i prošao, da se podsetim malo na Višegrad, Bosnu, Trebinje…

 

Na put ste krenuli sami?

Da. Teško je naći nekog ko bi krenuo sa vama na takav put, što zbog vremena, što zbog nivoa utreniranosti. Neko ko je hteo da ide nije imao vremena, a ostalih praktično nije bilo. Prvobitna kombinacija bila je da idemo nas četvorica i da u pratnji imamo auto koji bi nosio stvari ali i od toga ništa nije bilo. I onda sam krenuo sam.

Kojim biciklom ste pošli na put?

Koristio sam moj turistički bicikl koji ima napred i pozadi bisage, nosim šator, sunđer, nešto odeće, sredstva za higijenu, hrane, vode. I da, naravno neizbežan komplet alata za popravku bicikla. Poneo sam i dve spoljne i deset unutrašnjih guma, ali me je sreća služila tako da sam na celom putu imao samo dva defekta. Bicikl sa stvarima težio je sigurno oko 40 kilograma.

Kojom brzinom se prevaljuju kilometri?

Ovo je turistički bicikl i nije pogodan za velike brzine, tu je i ne baš laka oprema koju nosiš sa sobom. Kada se vozi 25 – 26 kilometara na sat po ravnom to je dobro. Već kada se krene uzbrdo tu je najlakši prenos i 10 – 12 kmh. Na spustu se vozi i do 50kmh, ako je sigurno. Relativno, ako si odmoran kilometri se prelaze vrlo lako, ako ne onda dosta teže. Ja sam već ove godine imao u nogama šest – sedam hiljada kilometara tako da sam bio utreniran i nije mi bilo naporno.

 

Prvi dan puta: Čačak – Foča (205km)

Posle dosadnih kiša dočekao sam prvi sunčan dan i krenuo 31. jula. Polazak je bio u sedam sati ujutru. Vozio sam do Užica, tu sam prvi put stao da se malo odmorim. Dalje slede Kremna, pa preko Šargana, jer tunel ne radi, Mokra gora, bosanska granica i oko pola tri sam stigao u Višegrad. Tu sam ručao u restoranu, sa pogledom na stari most. Posle Višegrada uglavnom je ravno. Slede Ustiprača, Goražde i Foča. Sat pokazuje pola osam, a cikomaster 205 kilometara. Tu sam noćio u hotelu, prenoćište i doručak 20 evra.

Drugi dan: Foča – Dubrovnik (185km)

Buđenje sam naručio u sedam sati. Doručkovao sam i krenuo. Pošto su okolo šume, ujutru je bilo magle i vozio sam jedno desetak kilometara pored reke Tare. To su prelepi predeli, odlični za vožnju. Onda počinje uspon 20 do 25 kilometara kroz šumu, izuzetno lepi krajolici. Posle prevoja dolazi spust isto tolike dužine i stiže se na Tjentište. Tu stižem oko pola deset ujutru. Mesto je uređeno – kampovi, bazeni, sportski tereni, popijem kafu, odmorim se i nastavljam dalje. Počinje još jedan uspon na Čemerno i on je još duži oko 30 – 35 kilometara, blagi uspon, a predeli prelepi. Četinarska šuma, vazduh čist… idila. Uspon se ne oseća zbog lepote prizora. Orlovi koji preleću iznad puta, cveće niče iz kamena, prirodne lepote koje se mogu videti samo ako se prolazi biciklom. Saobraćaja praktično nema. Čini mi se deset – petnaest minuta ne prođe neko motorno vozilo. Na vrhu je par kuća raštrkanih i česma pored puta u kamenu sa hladnom vodom. Kada se pogleda na drugu stranu vidi se uticaj klime sa mora, više nema šume, preovlađuje kamen, nisko rastinje i dosta je toplije. Spust sa vrha prevoja vodi do Gacka. Iz Gacka se izlazi na Gacko polje i 10 do 15 kilometara sve je ravno i ide se ka Bileći. Put je valovit. Uz put nema mnogo česmi sa vodom, ali ima prodavnica, a vode sam trošio dosta. Dnevno pet šest flaša po dva litra minimum. Posle Bileće stiže se do Trebinja. Put je isto tako valovit, nema ravnog puta ni malo. Od Trebinja do Dubrovnika ostalo je još 30 kilometara. U Trebinje sam stigao oko pola sedam, a znajući da do Dubrovnika imam još jedan manji uspon i spust krenuo sam i stigao do mora. Smestio sam se u Kupare gde sam noćio u kampu. Tog dana 185 kilometara. Jedan dan u kampu 8 evra.

 

Treći dan: Dubrovnik

Planirao sam da ostanem na moru najmanje još par dana. Malo da se odmorim od puta i prošetam. Sledeće jutro ustajem, doručkujem i idem na plažu. Kupam se i izležavam negde do dva, tri sata. Onda autobusom idem do Dubrovnika i šetam starim gradom. Prepuno je stranih turista. Sve je lepo ali meni je dosadno. Nisam od onih koji po ceo dan leže na plaži i odmaraju. Bilo mi je dosadno i nisam bio umoran od puta, pa sam odlučio – sutra palim nazad.
Inače kamp u kom sam bio je izuzetno sređen, sa tuševima, kuhinjom, veš mašinom itd. Praktično sve je obezbeđeno osim što se spava u šatoru.

 

Četvrti Dan: Povratak Dubrovnik – Šavnik (150km)

Krećem istim putem, vraćam se do Trebinja. Tu skrećem prema Nikšiću. Put i predeli pored reke su za pamćenje. Odatle počinje jak uspon prema Nikšiću. Sunčano je i toplo i to je najteža etapa na mom putovanju. Pogodilo se da je sve okolo puta kamen bez šume, bez hlada i tu je bilo baš naporno. Jak uspon i dug i sigurno 8 do 9 procenata nagiba. Kada sam došao do graničnog prelaza sa Crnom Gorom sledi sigurno 40 kilometara blagog spusta prema Nikšiću. Stižem u Nikšić. Tu ručam, dobro se odmorim jer je vrućina velika i krećem dalje za Žabljak. Na 45 kilometru od Nikšića nalazi se Šavnik. Postepeno se penjem, blagi uspon i mrak polako pada, računam da dođem do Šavnika. Dolazim do jednog tunela i onda kreće spust. Jako strm spust, serpentine i posle sigurno 15 do 20 kilometara ulazim u Šavnik. U jednom trenutku ispred mene hotel, na tabli piše Šavnik. Super! Tu nađem smeštaj, noćenje sa doručkom 17 evra. Tuširam se, i padam u krevet. Taj dan sam prešao 150 kilometara. Dosta uspona.

 

Peti dan: Šavnik – Nova Varoš (160km)

Ovo mi je bio možda i najlepši dan puta. Počinje uspon iz Šavnika. Jutro rosna trava, šuma, priroda, stare kuće, uzan put… Prelepo. Često stajem ne zbog umora već da bacim pogled jer je zaista predivno. Izuzetno lepi predeli, cveće na livadama, šume, netaknuta priroda. Stižem na vrh. To je jedna zaravan, vidi se vrh Durmitora i stižem u Žabljak. Žabljak – turističko mesto, puno ljudi, gužva je. Tu se odmorim, kupim par namirnica za put i nastavljam. Sledi spust do kanjona Tare i dolazim do Đurđevića mosta. Most se nalazi na 200 metara iznad reke. Pogled je neverovatan. Reka sa te visine izgleda debelo kao prst, ljudi splavare, a reka Tara je jedna od najčistijih reka u Evropi i zaštićena je od UNESCO-a. Sledeći uspon vodi ka Pljevljima. Nije jak uspon ali lep, ima puno česama, priroda prelepa, šume, zelenilo… Milina! Dolazim do Pljevalja. Rudarski grad, prašina, kamioni, nisam imao želju ni da stanem. Nastavljam dalje ka usponu na planinu Jabuka gde je i granični prelaz sa Crnom Gorom. Tu mi se desio defekt. Menjam gumu i krećem nizbrdo. Sledi najduži spust, blag ali konstantan sve do samog Prijepolja. Stižem oko šest sati. Odmorio sam se malo, popio kafu i krenuo ka Novoj Varoši jer je ostalo svega još oko 20-tak kilometara. Tu posle desetak kilometara kreće blagi uspon, osetim malo zamor, ali nailazim na restoran i svraćam na noćenje. Prenoćište sa doručkom je 15 evra, ali najbolji smeštaj na putovanju. Soba sa tv-om, klimom, italijanskim kupatilom, frižiderom, itd. Taj dan sam prešao 160 kilometara.

Šesti dan: Nova Varoš – Čačak (136km)

Ujutru krećem ka Novoj Varoši, slede Kokin Brod, Zlatibor, spust do Užica i kući u Čačak stižem u tri sata popodne. Taj dan sam prešao 136 kilometara. Ukupno sam za pet dana vožnje prešao 825 kilometara, prosek 165 kilometara dnevno. Osim dva defekta bicikl mi se nije kvario.

 

Eto za ovakve ture ako ideš sam, ako se opredeliš za neku opuštenu vožnju najbolja kombinacija je nositi stvari da ne bi razmisljao gde ćeš da prenoćiš. Ako nema mesta u hotelu tu je šatorčić koji nosiš sa sobom. Sad možeš da kažeš sebi ovo mi treba, a ovo ne treba, ali za svaki slučaj nosiš i zimsku kapu i šuškavac i patike, toalet papir, žice, alat za odvijanje zupčanika itd. Putovanje nije mnogo koštalo, oko 150 evra i to sve je otišlo na hranu i prenoćište. Pare ne daješ za gorivo. Naravno uvek se nosi nešto više novca jer nikad ne znaš šta može da se desi i onda bicikl i opremu u autobus i kući.
Pored svega, ako se neko odluči na takvo putovanje mora se imati dosta volje. Na putu nema mnogo udobnosti. Često dolazi do pada morala, ali se nastavlja dalje. Moraš imati avanturističkog duha. U jednom trenutku kada sam se vozio pored mora, ljudi se voze na motorima, prolaze kabrioletima i ja pomislim da li sam ja jedini na ovom svetu koji vrti pedale. Ali u sledećem trenutku nailazi bračni par iz Holandije na biciklama i mašu, sviraju pozdravljaju me. Onda dobijem volje i sa osmehom krenem dalje. Jednom čovek kad proba odmah zavoli taj vid putovanja. Kada se ide nekim motornim vozilom vidi se početna i krajnja tačka putovanja i praktično se ne vidi ništa između.