Sećanje na dugogodišnjeg predsednika Bk Borac

posted in: Vesti | 0

In memoriam

1936 – 2019.

 

Milisav Mišo Marinković, čovek koji je ćutke hodao gradom, a i štrikao njegovom periferijom, s pedometrom u džepu (to je onaj aparat koji meri koračaje i pređenu kilometražu). Taj suvonjavi i žilavi osamdesettrogodišnjak prevaljivao je, tu donedavno, u živahnom pešačenju, nekih petnaestak kilometara, svakodnevno. Bio je to njegov način da održava zdravlje i čuva vitalnost.


To je onaj duševan čovek koji je nezbrinutim sirotim psima – onim ničijim – neizostavno pružao hranu. Ponekima od tih napuštenih ili povređenih životinja ustupao je i svoj dom i svoje naručje – onako kako je to znala, do pre nekoliko godina, do kraja svog života – da čini i njegova supruga Magdalena, odmila Magda.
Niko, valjda, bolnije i grđe od Milisava Miša Marinkovića nije mogao znati kakav je život siročeta, potpunog ratnog siročeta, deteta bez majke i oca. Izvesni krvoloci iz redova Kraljevske vojske u otadžbini, lišili su ga majke Selene na najsvirepiji način. Imao je tada nepunih sedam godina. Stravičan čin usmrćenja dogodio se nedaleko od dečakovih očiju. I oca Rajicu mu je ubio rat – srećom, kuršumom.
Dečak se pribijao uza skute dobre, predobre, bake Lene Ristić. Polagano se, po oslobođenju, onih gladnih četrdesetih, vraćao u život i pomalo rastao, milimetar po milimetar. Stasavao skromno, preskromno, o škrtoj proji i kačamaku, i na ono malo Unrinog sira i geršle, tamo u zaleđu Ciganmale, reon Osnovne škole Milica Pavlović. Onda, Gimnazija i Sokolana, reka Zapadna Morava… gradske plaže Kod igrališta i Kod mosta, i, malko poniže, ona striktno cignamalska, nazvana Kod tri dlake.
Početkom pedesetih, to je onaj lepuškasti i krotki dečarac. Ubrzo potom, to je već i onaj vitak, snažan i okretan mladić. To je onaj uzorit đak i odličan „spravaš“, gimnastičar, član Društva za telesno vaspitanje Partizan od osnivanja. Onda, studije ekonomije. A preko leta, a preko leta: da li je iko u Čačku, daleke one 1958. i 1959. godine, a i malko docnije, igrao vižljastiji i atraktivniji rokenrol od onoga Mišovoga? Na razigrane numere Bila Hejlija, Elvisa Prislija, Badija Holija… ili Litl Ričarda, Pol Enke, svejedno… je li iko mogao da ga u tom divno oslobođenom plesu nadmaši? Ča-ča-ča, rumba, samba, takođe. Upamtile su ga i dvorana Abraševića, i ona u Želu, i ona u Tehničkoj školi, a i igranke koje su priređivane na košarkaškim borilištima aplaudirale su mu svojski. I, dabome, najusrdnije tapšanje dobijao bi od poneke devojke koja bi dostizala da mu u takvom plesačkom umenju i veštarstvu bude bar približno dostojna partnerka. U mladosti, otiskivao se niz zaleđene Lisičje rupe, sličugao se na „drvenjacima“, odnekle i na „gvintarama“… plivao na Moravi… kasnije, u zrelim svojim godinama, bio pasionirani skijaš, mnoge planine ga upoznale…
Diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Skoplju, vratio se u Čačak. Radio u struci – najpre u CER-u, zatim, dugo, u Autoprevozu, gde se nalazio na položaju jednoga od direktora, a onda službovao i u Konfekciji Prvi oktobar, sve do penzije. Supruga Magdalena, žena sa velikim „Ž“. Sinovi, Nenad i Darko, primerni momci, ostvareni u svojim profesijama. To su najosnovniji i najvažniji taksativni podaci o privredniku i porodičnom čoveku Milisavu Mišu Marinkoviću.

Tokom dve i po decenije, neprekidno, nalazio se Mišo na čelu uprave Bicilističkog kluba Borac (potkraj osamdesetih postao predsednik, to ostao do 2012). Za vreme njegovog predsednikovanja Borčevi takmičari postizali su odlične i izvrsne rezultate na mnogim domaćim i međunarodnim trkama, uključujući i one na Olimpijskim igrama u Seulu i Barseloni. Sve do svog iznenadnog odlaska, 28. januara, Mišo je nepodeljeno klupsko poštovanje uživao kao počasni predsednik.


Uistinu, osvrnuli smo se na jednu izuzetno, izuzetno, plemenitu dušu. Sklonjenu, nerazdavanu, ni u čemu raskalašnu. Tihu, nenametljivu. Užasno ranjenu u ranim detinjskim danima. Dušu koja nikada nije uspela da jezivu grimiznu brazdu šokantnog mališanskog bola, kao i potonje urvine patnje – zasečene teškim i preteškim gubitkom – potpuno izravna i zaceli. Hodao je Mišo i hodao, koračao i koračao, suprotstavljao se teškoj duševnoj traumi – nekada pridremaloj, a nekada probuđenoj – opirao se zamračenju kojim je pretio taj njegov teški i preteški emocionalni bagaž, bežao iz crne vrzine duboko potisnute i zatomljene tuge. Pa ipak, nasmešen beše njegov pogled. Tražio je prijateljske oči na licima sagovornika. Onakve oči, ili približno takve, kakve je on nudio svima. Dobrotom je plenio, uzdržanom, istinskom. Bez trunke efektiranja beše ta njegova dobrohotnost. Izgurao je jedan častan, vrlinom zapojen i posvedočen, ljudski vek. Svojom pojavom, altruističnim mentalnim stavom, dobrostivom druževnošću (ali i impresivno čvrstim stiskom šake pri pozdravljanju sa svojim sportskim prijateljima), mogao je činiti čast svakome koga bi sreo i oslovio. Milisav Mišo Marinković zacelo beše jedan od najboljih i najuljudnijih Čačana.

Bratislav Jevtović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.