Kako se Čačanin Dragan Samardžić 16 nedelja pripremao za Beogradski marataon

ISTRČAO VELIKU TRKU

Od 400 i više zvanično prijavljenih takmičara, na cilj je stiglo njih 270. Dragan je zauzeo 27. mesto u konkurenciji domaćih trkača, a 44. u ukupnom plasmanu. Za prvi put, pa i za četrdesetogodišnjaka, više nego dobro.

– Bio je ovo jedan od težih ispita za koji se trebalo dobro pripremiti i položiti ga. Odavno se bavim rekreacijom, vožnjom bicikla, pešačenjem, skijanjem i vremenom su mi porasle ambicije – kaže Dragan. Na ideju da učestvuju na Beogradskom maratonu došao je njegov rodjak Lazar. Dogovorili su se u oktobru i 1. januara počeli ozbiljno da treniraju. Lazar je ove godine istrčao polumaraton, a Dragan svih 42 kilometra i 195 metara.
Baš kako se pripremao, od početka do kraja Dragan je trčao istim tempom. Ostalo je zapisano da je na cilj stigao za nekih tri sata i 39 minuta, ali ne bi trebalo zaboraviti da sa starta krene bar 20 hiljada ljudi i da je nemoguće svima računati isto startno vreme. Toga dana je svakome je dozvoljeno da se trka. Nisu važni oprema, kilaža, prethodni rezultati. Takmičarima je dozvoljeno i da prepešače celu maršrutu, ako za to imaju snage. Oni koji se ne takmiče, stoje na svakoj raskrsnici i bodre maratonce…

– Pored mene je trčao Nemanja Andrić, fudbaler Rada. Bio je fasciniran navijanjem i podrškom ljudi, naročito zato što publika na stadionima vrlo često vre|a fudbalere. Rekao mi je da mu to daje snagu. njemu je odgovarao moj tempo, ali je negde na 32. kilometru usporio, morao je da sačuva tetive – priča Dragan.
Start na velikom Beogradskom maratonu kreće od nekadašnje Skupštine SFRJ. Trkači nastavljaju do Novog Beograda, gde treba preći dobar deo puta, dva kruga po 17 kilometara. Najteži im je otprilike 36. kilometar, skoro pred finiš. Uglavnom se pri povratku žale na vetar na Brankovom mostu i uzbrdicu na Zelenom vencu. A one koji signu na cilj, preplavi zaslužen osećaj samozadovoljstva i ponosa.
Za taj osećaj nije bilo dovoljno samo 16 nedelja pešačenja, trčanja, vožnje bicikla. Trebalo je odavno sklopiti čitav mozaik, od ishrane, vežbe, kontrole zdravlja do treniranja volje:
– Dosta mi je pomogao i Predrag Prokić, trener Biciklističkog kluba Borac. Od me savetovao za sve, od opreme do zdravlja. Dnevno sam se pripremao oko sat, sat i po. Imao sam tačno razra|en plan kako i šta bi trebalo da radim. Imalo je dana kada sam bio umoran, ne baš raspoložen za trčanje, ali pošto savladam takvo stanje i odradim kako sam planirao, “napunim baterije” i dobijem dodatnu pozitivnu energiju
Poznato je da sportisti imaju jaku volju i čvrst karakter. Ali, Dragan kaže za sebe da je rekreativac i da će to ostati čitavog života. Sportom je zaražena i cela njegova porodica, supruga i sinovi.
– Nisu sport I rekreacija samo ono što vidimo na televiziji ili što je još gore, u poslednje vreme pretvoreni su u kladionicu. Ne retko mi rekreativci smo izvrgnuti podsmehu okoline. Žao mi je zbog toga, jer bih voleo da nas je više i da manje vremena provodimo ispred televizora, u kafićima ili kladionicama, umesto u prirodi ili na stazi. Koliko je samo naša okolina dragocena, zašto to ne iskoristiti.
Draganu je najveći uzor u sportu i rekreaciji bio Mićo Zimonjić, čovek koji je još pre 20 i više godina biciklom obilazio Zapadnu Srbiju. Danas kada je “točak” dosta savremeniji, Dragan i njegovi drugari su išli do Dubrovnika, Soluna, a novi cilj im je Crno more. Još jedan izazov poput Beogradskog maratona. Za maratonske trke je probio led. Ali, ako ih trče i uporni devedesetogodišnjaci, njega čeka bar još pedesetak trka u Beogradu, Roterdamu, Njujorku.